Danas vam donosimo intervju sa Jelenom Strainović, studentkinjom čuvenog CEU Univerziteta, koji je zbog političkih pritisaka morao da se iseli iz Mađarske u Austriju. Na sve to došla je i korona – kako to sve izgleda iz ugla studenta saznajte u Jeleninim odgovorima.
Zašto si se odlučila za studije na Univerzitetu CEU?
Za CEU sam prvi put detaljnije čula tokom Eramsus razmene na Univerzitetu u Notingemu, 2017. godine, gde je jedna od profesorki koja tamo predaje srpski, završila master upravo na CEU.
Tada sam krenula detaljnije da se raspitujem i shvatila sam da dosta studenata sa naših prostora odlazi na ovaj Univerzitet. Kada sam konkurisala na master, već sam imala i poznanstava sa ljudima koji tamo studiraju tako da sam saznala više o načinu na koji su studije koncipirane. Ono što je mene najviše privuklo kod ovog master programa jeste njegova interdisciplinarnost ali i istraživački pristup radu. Master studije su koncipirane gotovo kao doktorske jer se dosta toga svodi na individualan rad i na istraživanje, a umesto klasičnih ispita koje mi imamo, tamo je to u okviru završnih istraživačkih radova.
Da li ti je bio izazov da studiraš studije nacionalizma posle osnovnih studija na Filološkom fakultetu u Beogradu?
Jeste, pogotovo u početku programa. Ja sam inicijalno konkurisala za jednogodišnji program ali su mi oni ponudili dvogodišnji. Smatrali su da je shodnije mom prethodnom obrazovanju jer dolazim iz oblasti anglistike. Nisam bila najsrećnija zbog toga, ali sada kada se osvrnem zapravo sam presrećna što je tako ispalo i što sam prihvatila dvogodišnji program. Tempo rada je manje intenzivan, može da se ukombinuje i praksa sa studijama i razvije se bolji odnos sa profesorima nakon dve godine. Dvogodišnji program je pogotovo dobar zbog master rada, jer ima dosta vremena za istraživanje i za eventualnu promenu teme – dok je kod jednogodišnjeg sve ubrzano. Već se na početku godine prijavljuje se tema master rada.
Studiraš u sred pandemije i odlučila si da ostaneš da živiš u inostrastvu, iako su mnogi studenti odlučili da se vrate u svoje zemlje. Kakvo je bilo tvoje iskustvo?
Jedan od razloga zbog kojih sam ostala je i sama viza. Nakon svih tih peripetija i stresova oko studentske vize, imala sam osećaj da bi povratak bio bacanje svega učinjenog u vodu. Moja želja je bila da studiram u inostranstvu i da budem tamo tokom studija, nisam želela da odustanem od te ideje, čak i kada je prešlo na online. Meni je dosta značilo što sam živela u stanu sa cimerkama koje su na istom programu, jedna drugoj smo bile najveća podrška. Mada je sve bilo zatvoreno u Beču, ipak je život koliko toliko cirkulisao, ljudi su šetali stalno, nije bilo zabrane kretanja što dosta znači.
EU je zbog političkih prilika u Mađarskoj premestio svoj kampus u Beč? Kakva je bila ta promena iz ugla studenta?
Ta promena je bila dosta turbulentna. Nama je već u ponudi za upis na studije naglašeno da će jedan deo studija biti u Beču a jedan u Budimpešti. To je izgledalo tako da smo mi po početku programa u septembru 2019. godine, mesec dana bili u Budimpešti, nakon toga tri meseca u Beču a potom ponovo u Budimpešti od januara 2020. godine dok se nije pojavila korona u martu u Budimpešti, kada smo svi prešli online do kraja prve akademske godine. Druga godina je krenula uživo u Beču, međutim i tamo je već od kraja novembra krenuo lockdown i ponovo smo prešli online. Meni ta česta selidba nije teško pala, čak je bilo i nekako dinamično a profesori su uvek bili maksimalno tolerantni. Ono što je bilo problematično je papirologija i prijava za vizu.
U drugoj godini smo svi morali da konkurišemo za austrijsku vizu, gde je sam proces dosta kompleksan i finansijski a i papirološki. Posebno za studente koji su napunili 24 godine jer moraju da imaju veću sumu novca na računu kao sredstvo garancije. Dosta toga je bilo neizvesno već po početku druge godine, većina nas nije znala da li će nastava da se nastavi uživo, ni sam fakultet nije znao zbog čestih promena mera u Austriji. Samim tim, dosta studenata je ušlo u proces za vizu misleći da moraju biti fizički prisutni. Kasnije se ispostavilo da ipak oni koji ne mogu da dođu u Austriju mogu da prate nastavu online i uspešno diplomiraju bez da imaju austrijsku vizu. Dosta je bilo tih čestih promena, novih i nepredvidivih odluka ali profesori su uvek bili maksimalno tolerantni i izlazili su nam u susret.
Kako su funkcionisale studije na CEU u vreme pandemije?
U trenutku kada je objavljeno da će sve preći online CEU je u potpunosti bio spreman za tu tranziciju. Naravno, sam ritam se promenio ali nije bilo nikakvih poteškoća sa online radom. Kako za nas, tako je i za profesora to jeste bio veliki šok, pogotovo što smo svi nekako iščekivali da se ubrzo vratimo na staro. Po meni, kvalitet rada se nije pogoršao, samo je uvedena nova dinamika za online rad, češće pauze, više offline rada nego sati provedenih na Zoom platformi, sve u zavisnosti od predmeta i zadataka koje smo imali.
Sve deluje da je bilo kao velika turbulencija.. Hajde da popričamo o temi tvojih studija, ona je nekako povezana sa selidbom CEU, ali i našom svakodnevnicom. Na Masteru si koji izučava nacionalizam. Kako vidiš društvene prilike na Balkanu, da li ćemo ikada uspeti da izađemo iz nacionalističkih matrica?
Ne vidim boljitak za sve nas koji živimo na Balkanu i koji smo takoreći osuđeni jedni na druge – sem ako ne naučimo da zajedno postojimo i komuniciramo. Ja želim da imam apsolutno pozitivan stav po tom pitanju kao neko ko je dosta učio o tome u poslednje dve godine i odrastao na ovim prostorima. Smatram da neki procesi koji su pokrenuti posredno kroz međunarodne institucije imaju pozitivan krajnji ishod. Fali nam kako međusobna tako i međususedska empatija i razumevanje komšija, ali i komšijskog odnosa kako bi ti procesi bili ostvareni. Neophodno je preformulisati način razmišljanja od ličnog do državnog nivoa, to je ono što usporava proces i dovodi do složenosti situacije. Kada bismo se malo više bavili jedni drugima i učili o međusobnoj istoriji i kulturi, i zajednički suživot bi nam bio lakši. Matrice nacionalizma će uvek biti prisutne na našim prostorima u nekoj meri, ali na nama, mlađim generacijama, je da ih dovedemo do nekog minimuma
Nadamo se da će nam biti bolje… Za kraj, koji su tvoji planovi posle studija?
Trenutno sam u procesu pisanja master rada. Nakon studija volela bih da započnem rad u međunarodnoj organizaciji, u nevladinom sektoru ili u diplomatskim vodama. Želim da spojim prethodno obrazovanje sa ovim master radom, s obzirom da se dosta aktivno bavim prevođenjem, pisanjem, ali i držanjem časova engleskog. Planiram da upišem i doktorske studije kroz neku godinu, kada se, nadam se, situacija sa koronom malo promeni.
Ako vas zanimaju studije u inostranstvu, zakažite konsultacije ovde.