Đorđe Trikoš, ekspert za komunikacije i ponašanje potrošača, i Chevening stipendista, trenutno je na Master studijama u Londonu, gde je odlučio da ostane tokom krize izazvane Korona virusom. Kakav je njegov pogled na trenutnu situaciju u Londonu, u Engleskoj i zašto je ovo iskustvo za njega jedinstveno?
Trenutno si na Master studijama u Londonu, kakva je situacija tamo?
Kada ste me prvi put kontaktirali s namerom da realizujemo ovaj intervju, situacija je bila jedna. Slobodno mogu da kažem da je već koliko par dana kasnije sasvim druga. Studiranje u Ujedinjenom Kraljevstvu, a pogotovo u Londonu gde sam ja, sinonim je za dinamičan vid studiranja. Makar samo učio, i ništa drugo ne imao na umu, pokretljivost i optimizacija vremena su sve.
Kada jedno takvo okruženje kao što je London pogodi pandemija, postaješ svedok prirodnog eksperimenta neviđenih razmera.
Ilustrovaću vam to na primeru londonskih coffee shop franšiza. Oni su od podozrivosti i pojačanih higijenskih protokola brzo prešli put do potpunog zatvaranja. Od supsendovanja seat in usluge, preko redova za takeaway do zatvorenih vrata. Grešaka u koracima koliko hoćeš. Meni je kao studentu bihejvioralne ekonomije, ali i kao nekome ko se profesinalno bavio efektivnom komunikacijom i komercijalnim ponašanjem, bilo izuzetno važno da uočavam specifičnosti ove tranzicije.
Zašto si odlučio da ostaneš u Londonu?
U pitanju je kombinacija ličnih i akademskih razloga. Pisanje radova, realizacija istraživanja, priprema eksperimenta za master disertaciju. Ne bih bio sprečen da išta od toga realizujem ni u Srbiji, ali jedan zalet koji sam napravio u pristupu obavezama mi, čini mi se, ipak nalaže da ostanem. Trudim se da pratim i da dobro razumem preporuke vlade i vodećih britanskih medicinskih ustanova. Mislima sam sa svima mojima u Srbiji. Pratim i tamošnja zbivanja. Ovde su trenutno na snazi restrikcije u pogledu kretanja, ali jednodnevna šetnja ili trening su čak i preporučeni. Parkovi u doba pandemije su i dalje parkovi, a doživljaj ulice i arhitekture u vremenu pandemije je vrlo specifičan. Ko je gledao Inception Kristofera Nolana verovatno može da pretpostavi o čemu govorim.
Studiraš na City, University of London, kako je tamo organizovana online nastava? Da li je zgrada Univerziteta potpuno zatvorena?
Jeste. Sve je prebačeno online. Više niko ne dovodi u pitanje da je to bila odgovorna odluka. Kao studentu Univerziteta u Londonu, naravno, od početka mi je bilo važno da savesno pratim preporuke moje obrazovne institucije. City, University of London je uz University College London i King’s College London jedna od tri najmasovnije univerzitetske ustanove u gradu. Nije im bilo lako u ovom procesu. I mada jesu bili nešto sporiji u zatvaranju vrata, jako pedantno su komunicirali sa studentima sve promene, a moj lični utisak je da su s tom pedantnošću obezbedili meki prelazak na online nastavu. Samo poslednje tri nedelje nastave na programu će se odvijati preko interneta, tako da nisam mnogo izgubio od doživljaja redovnosti studija. Sama online nastava se odvija nesmetano. Je li dosadnije ovako? Svakako. Da li je teže? Studentu manje, profesoru više. Odsustvo eye contacta i neverbalnog feedbacka im jako fali. Rekli su nam to. A kako i ne bi? Najveći broj njih su psiholozi.
Kako nameravaš da provodiš svoje dane u samoizolaciji? Neki bi rekli da su vredni Master studenti generalno uvek u samoizolaciji? 🙂
Ko vam je to rekao? Za mene je samoizolacija užasno ograničavajuća stvarnost. Faktički, sve što sam radio do pre koji dan je bilo suštinski suprostavljeno samoizolaciji. Trudio sam se da budem vrlo mobilan, da upoznajem grad i u velikoj meri sam u tome uspevao. Laptop na leđima, naravno. Učenje i rad svuda. Veruj mi, čak i u Brewdog pivnici (jedan od britanskih brendova koje najviše cenim). Ali pazi, meni je kao nekom ko se razvija u oblasti behavioural science to dosta i povoljno. Moraš da posmatraš ljude. Da uočavaš vezu između koncepata o kojima učiš i ponašanja u realnom svetu.
Već sam napomenuo koliko je bilo bitno da pratim promenu ponašanja u tranziciji od najdinamičnijeg grada na svetu ka primirivanju, ali i hvatanju zaleta za život nakon pandemije. A biće ga, normalno. Jednako je, međutim, važno bilo i da pratim ponašanje ljudi i u najregularnijim uslovima. U neku ruku bi moglo da se kaže da ću odavde da odem sa izuzetno bogatim iskustvom o rasponu reakcija ljudi u jednom od najkomercijalizovanijih okruženja na planeti. Ne smem ja da se žalim. U neku ruku imam akademsku i profesionalnu dužnost da taj raspon odluka i ponašanja pedantno zabeležim.
Pošto studiraš bihejvijoralnu ekonomiju (Behavioural Economics) baviš se predviđanjima ponašanja potrošača? Na tviteru si spomenuo pojam Zamor opreza (Behavioural fatigue)?
Kad smo već kod opreza, bio bih nešto oprezniji sa tim izrazom “predviđanje ponašanja potrošača”. Pre se radi o pokušaju uočavanja određenih pravilnosti u donošenju odluka, te uticaju na smer donošenja odluka mekim intervencijama, a tek onda o predviđanju, koje samo po sebi nije ni blizu savršenom. Povrh toga, radi se o ponašanju ne samo potrošača, već i ljudi u najširem smislu. Pa i političkom ponašanju. Donošenju odluka birača i građana. Prevashodno u tom kontekstu, a ne u komercijalnom, je važan taj pojam behavioural fatigue. Videli smo da je u ranoj fazi projektovanja odgovora na pandemiju to bio vrlo vruć izraz. Meni je prijatelj sugerisao da bi najbolje bilo da ga u datom kontekstu prevedem kao zamor opreza. O čemu se, naime, radi? Očekivanje vodećih naučnih savetnika Vlade Ujedinjenog Kraljevstva je bilo da će u određenom trenutku disciplina građana u toku samoizolacije da popusti.
Njihov cilj (UK vlade) je bio da ljude pozovu na somoizolaciju u onom trenutku koji bi obezbedio da kada do popuštanja discipline dođe, a veruje se da će izvesno da dođe, to bude najmanje opasno po hronične bolesnike i osobe koje se teže bore s virusom. Danas smo svedoci da su ljudi koji su savetovali Johnsonov kabinet da obrati pažnju na taj fenomen bili u pravu, iako su akademici iz moje discipline inicijalno uputili javno pismo u kojem su tražili da Vlada priloži dokaze da će efekti zamora da se ispolje i u ovoj krizi. Pogledajte Italiju.
Tu svako, međutim, radi svoj posao kako treba, napisaću ovih dana jedan tekst o tome. Na akademicima je da traže dokaze, na donosiocima odluka da preuzmu odgovornost.
Kada sve ovo prođe, koji su tvoji planovi na kraju i posle Mastera?
Da budem među donosiocima odluka. Zapravo, u najmanju ruku blizu njih. Ne zatvaram vrata daljem akademskom usavršavanju, ali mene nikad nije napuštala želja da fenomene za koje, evo priznajem, gorim, uočavam ili testiram u realnom svetu. Ljudi koji me dobro poznaju kažu da ja ne mogu ni bez jednog ni bez drugog. Ni bez akademije ni bez struke. Moguće. Ono što ja znam jeste da nauka kojom se bavim, uz sve nedostatke, može da da ozbiljan doprinos u sferi svakodnevnog komercijalnog i političkog oglašavanja, ali i u oblastima najtežih strateških odluka. Ovih dana sam, rekao bih, osvestio koliko me zanima fenomen rizika kao takav. Znao sam često da pišem o rizicima po brendove, kompanije, ali i čitavu zajednicu. Pandemija mi je otvorila oči i dala mogućnost da shvatim da su mi misli prečesto prožete pitanjem “Šta može da krene naopako?”
Napravio sam zato neke korake u tom smeru, kontaktirao neke od velikih autoriteta u disciplini. Dobri su izgledi da će i moja disertacija da se bavi vezom između percepcije rizika i pažnje. Šta može da krene naopako?
……………….
Hvala! Đorđa Trikoša možete pratiti na twitteru @trikosh
Ako želite na studije u inostranstvu pošaljite nam besplatan upit