Dušan Milenković je politikolog iz Beograda koji je otišao sa celom porodicom u Englesku jer je njegova žena Sonja Budiša Milenković dobila Chevening stipendiju za Master studije u Brajtonu. Kako se preseliti i živeti u Engleskoj sa dvoje male dece? Kao odrediti prioritete? I sve to u doba Korona virusa. Ovo je njihova priča.
Otišao si u Englesku zapravo jer je tvoja žena dobila Chevening stipendiju za Master studije. Kako ste se odlučili na ovaj korak, pošto ste poveli i vaše vaše dve ćerke?
Merili smo dobit i rizike, naravno. Kada smo saznali da je izabrana za Čivning, što smatram da je veliki uspeh sam po sebi, razgovarali smo o tome šta je sve potrebno da uradimo (i žrtvujemo) kako bismo iskoristili priliku da Sonja unapredi svoja znanja u oblasti koja je interesuje, kao i da naša deca dobiju priliku da nauče još jedan jezik pre nego krenu u školu u Srbiji. Opcija razdvajanja za nas nije postojala, pa smo se raspitali kakve su okolnosti studiranja i života za studente sa porodicom. Bilo je nužno da uložimo veliki napor, i značajan novac, da preselimo ceo život iz Srbije u Englesku od juna do septembra. Međutim, imali smo veliku podršku porodica, kao i prijatelja, pogotovo onih sa iskustvima studiranja i života u UK. Takođe, bilo je nužno da napustim veoma dobar posao koji sam imao, ali smo izračunali da je to rizik koji će se isplatiti na srednji i duži rok. Ključna informacija je bila da ću ja dobiti radnu dozvolu za sve vreme boravka u UK, bez ograničenja (osim medicine i sporta), što je značilo da ću lakše naći posao. Moram napomenuti da je i to bio rizik, jer nismo bili spremni da živimo tamo bez dodatnog prihoda, tj samo od njene stipendije. Sve u svemu, odlučili smo se za taj rizik jer je dobit bila značajna.
Kako si se snašao u ulozi “full-time” oca?
Uvek sam bio full-time otac 😀
Kao što sam uvek imao posla čak i kada nemam aktivan ugovor o radu, što je bio slučaj i po preseljenju u UK. Neke rutine koje smo imali u Beogradu smo nastavili ubrzo nakon selidbe u Brajton. Starija ćerka (5.5 godina u to vreme) je krenula u školu jer se u Engleskoj kreće ranije nego u Srbiji, a mlađa u vrtić. Tako da ne mogu da tvrdim da mi se radikalno promenila rutina, osim što je Sonja realno imala mnogo više obaveza na masteru nego što smo predviđali, pa sam provodio više vremena sam sa decom nego u Beogradu. Mislim da sam se snašao dobro, ali bilo je naporno jer odjednom ostaješ bez potpornih stubova života – šire porodice i prijatelja koji su ti na jedan poziv ili poruku od brze pomoći. Taj aspekt promene je najuticajniji na život u inostranstvu, pogotovo kada imaš malu decu.
Odlučili ste se sa Brajton, primorski grad na jugu? Kako vam prija život u manjem gradu s obzirom da ste pre živeli u Beogradu?
Prija nam promena, nesumnjivo. Ja volim gradove kao što je Brajton, jer ti daje sve što ti treba, a ne oduzima ti mnogo vremena u saobraćaju. Odlično je organizovan, i prilagođen je studentima jer ima nekoliko univerziteta. Univerzitetski gradovi su sjajni jer su živi, mladi ljudi ih čine živim. Grad je na moru, a mi živimo na kampusu blizu nacionalnog parka, što znači da smo uvek izloženi i morskom i šumskom vazduhu. Kada se prijavljivala za univerzitete, Sonja je izbegavala London. Znali smo da je za jednogodišnju selidbu cele porodice mnogo efikasnije izabrati manji grad, pritom je Brajton na sat vremena vozom do centra Londona, što nam otvara i druge opcije. Socijalni život mi nedostaje, nesumnjivo. Ne samo zbog toga što su mi svi prijatelji i cela familija u Beogradu, već i zato što je društveni život Beograda jedinstven.
Da li si uspeo da radiš tokom ovog perioda u Engleskoj? Mnogi ne znaju da kada ti partner studira ti imaš pravo na radnu dozvolu.
Kao što napisah gore, radna viza za mene je bila uslov da se odlučimo na dolazak. Ja sam našao posao relativno brzo nakon dolaska, i počeo da radim već u novembru. Čivning, u tom smislu, daje prednost studentima sa porodicama, jer obezbeđuje radnu dozvolu supružniku i značajno olakšava porodicama. Naravno, slao sam stotine aplikacija već od avgusta. Ima mnogo otvorenih pozicija, posebno u Londonu, gde sam na kraju i našao posao. Ono što radim (politički i međunarodni razvoj) mi omogućava i fleksibilno radno vreme, a takva vrsta angažmana je dosta popularna u Engleskoj, stoga je većina poslova za koje sam aplicirao unapred pružalo opciju rada od kuće nekoliko dana nedeljno.
Korona virus vas je zatekao u UK i ostali ste tamo?
Čekali smo je posmatrajući kako se širi iz Kine po svetu. Ostali smo, naravno, jer smo mnogo korisniji i sigurniji ovde nego u Beogradu. Prvo, svako putovanje je rizik po nas i po druge. Drugo, i da smo se zaputili u Beograd, bili bismo minimum dve nedelje u karantinu, i nakon toga ne bismo viđali roditelje, a verovatno ni prijatelje i ostalu rodbinu. Socijalno distanciranje, u tom smislu, uopšte nije drugačije od onoga što bismo živeli u Beogradu trenutno, osim u smislu potencijala – ovde bar znamo da su i fizički daleko, tamo bi nam bili blizu a opet nedostupni. Treće, Brajton i Istočni Saseks su najmanje ugroženi u Britaniji, sa tek desetak slučajeva trenutno.
Do skoro su škole u Velikoj Britaniji radile, i nadamo se da će se UK u narednih 10ak nedelja izboriti sa ovim, jer bismo voleli da starija ćerka završi razred regularno. Sonji je sve na Master studijama prebačeno onlajn, tako da će ona moći da završi i predavanja i ispite od kuće.
U UK je malo kasnije došla odluka o prekidu rada univerziteta i ostalih institucija. Kako ćete organizovati svoj život sada?
Tako je, UK se prvobitno vodila jednom strategijom, onda je malo modifikovala pod pritiskom ali i dalje ne postupa kao većina evropskih država. Tek su sredinom prošle nedelje uvedene prve mere, do tada su bile proporuke, a i dalje garantuju da neće biti zabrane kretanja. Ono što je dobro kod UK je to što su nedržavni entiteti reagovali ne čekajući odluke Vlade, te su se univerziteti zatvarali i poslovi prebacivali na rad od kuće i pre nego što je Vlada donela odluku o zatvaranju škola, vrtića i univerziteta.
Mi ćemo se organizovati kao i većina sveta: minimalna socijalna interakcija, i dosta dinamičniji kućni život, jer ćemo paralelno raditi i učiti, spremati i pratiti onlajn školsku nastavu za ćerku, pritom nalaziti vreme da čitamo i družimo se. U ovoj krizi je najvažnije da smo zajedno, i to jeste prednost studenata koji su otišli sa porodicama u ovakvoj krizi. Generalno, mislim da se potcenjuje mogućnost studiranja kada imaš porodicu i svih prednosti koje ono ima. Međutim, to je druga tema sada.
Kako su se vaše ćerke uklopile u engleski sistem?
Veoma lako i veoma brzo. Deca su generalno prilagodljiva, to je poznato. Učile su engleski jezik i u Beogradu, ali su ovde već nakon mesec dana uhvatile ritam i omogućile sebi socijalizaciju. Da ne pominjem da već sada starija ćerka bez problema komunicira na engleskom, dok mlađoj (4 godine) fali reči, ali u tom uzrastu joj fale reči i na srpskom. Ono što nam je sada izazov jeste da im održimo i povećamo nivo komunikacije na srpskom, jer ih celodnevna izloženost engleskom jeziku već uokvirila da razmišljaju na tom jeziku.
Do kada planirate da ostanete u Engleskoj i da li imate neke planove za dalje?
U Engleskoj ostajemo do druge polovine leta. Nadamo se da će do tada svet biti u mnogo boljem položaju u odnosu na Covid-19, i da ćemo moći da putujemo. Kao što rekoh, Sonja već sada može da završi studije onlajn, ali ja imam posao i obaveze koje će se nagomilati nakon što se kriza završi, te je druga polovina leta realan okvir. Vraćamo se u Srbiju, to je oduvek bio plan, želimo da živimo u Srbiji. Srbija možda trenutno nije najbolja zemlja za život, ali svi želimo da postane. I možda je u drugim zemljama lakši život, ali u Srbiji je, ipak – život.
Hvala Dušanu i Sonji!
Dušana možete pratiti na tviteru @dmilenkovic i na njegovom blogu.
Ako želite da studirate u inostranstvu pošaljite nam direktan upit 