Mia Brailo je diplomirana psihološkinja i novi član tima Ino Edukacije, i za vas će pisati savete psihologa i sve o izazovima odvajanja od porodice i sticanju novih iskustava.
Odvajanje od roditelja nesumnjivo predstavlja značajnu promenu i prekretnicu u životu, kako mlade osobe, tako i samih roditelja. Kako bismo razumeli zašto je odvajanje od roditelja neophodan korak ka osamostaljivanju deteta, objašnjavamo koje su to najvažnije razvojne potrebe adolescenta i na šta treba posebno obratiti pažnju kada je reč o roditeljstvu u ovom turbulentnom periodu. Takođe, dajemo odgovor na pitanje kako prepoznati da je dete spremno za odlazak u inostranstvo i na koji način školovanje u drugoj zemlji utiče na razvoj ličnosti i sposobnosti jedne mlade osobe.
Ključne potrebe adolescenta
U periodu adolescencije dete ima izraženu potrebu za pripadanjem grupi i poštovanjem od strane prijatelja. Stoga, kvalitet vršnjačkih odnosa igra značajnu ulogu u ovom razvojnom periodu jer mladi zavise od socijalnog fidbeka i toga kako ih drugi vide i prihvataju. Osim toga, pred adolescente se postavlja važan zadatak uspostavljanja identiteta: mlada osoba ima potrebu da odgovori na pitanje „Ko sam ja, kuda idem i šta želim da postignem u životu?“. Pitanje identiteta je od suštinske važnosti za pojedinca na ovom uzrastu jer osoba koja uspešno ostvari svoj identitet ima osećanje unutrašnjeg jedinstva i celovitosti, kao i osećanje zadovoljstva sobom. Takođe, uspostavljanje autonomije ili nezavisnosti podjednako je važan deo odrastanja i odnosi se prevashodno na sposobnost samostalnog donošenja odluka i biranja načina za njihovo ostvarenje.
Savet za roditelje adolescenata
Pokažite razumevanje prema promenama kroz koje prolazi adolescent. Istovremeno, treba dopustiti detetu da bude nezavisno i pružiti mu slobodu izbora, ali i zadržati poziciju autoriteta. Drugim rečima, roditeljska pravila se moraju poštovati, međutim ona nikako ne smeju biti rigidna. Uvek treba ostaviti prostora za pregovore i voditi računa o potrebama deteta. Uporedo sa podsticanjem detetove individualnosti i osamostaljivanja, važno je da roditelji pruže detetu bezuslovnu toplinu, prihvatanje, podršku i ljubav kako bi ono razvilo samopoštovanje. Na ovom uzrastu imperativ je da dete ima doživljaj da su njegove potrebe i mišljenje roditeljima važni, kao i to da ga roditelji razumeju (ili bar pokušavaju da razumeju!).
I zato zapamtite reči Peggy O’Mare: „Način na koji razgovaramo s našom decom postaje njihov unutrašnji glas“.
Proces odvajanja od porodice i potencijalne teškoće
Odvajanje dece od roditelja i roditelja od dece može biti izrazito stresogeni događaj. Prekomerna briga roditelja i njihova težnja ka prezaštićivanju deteta može dovesti do toga da ono razvije osećaj krivice zbog napuštanja (dobrih i požrtvovanih) roditelja. Nezreli roditelji često nisu spremni na odvajanje od deteta i svojim svesnim ili nesvesnim ponašanjem mogu direktno sprečavati proces odrastanja i osamostaljivanja.
Mnoge porodice nakon odlaska deteta iz kuće proživljavaju sindrom praznog gnezda. Partnerski par se suočava sa novonastalom situacijom: prazni dom bez dece. Ako su roditelji emotivno zreli, podstiču samostalnost dece i imaju zdrav odnos prema odrastanju i normalnim (očekivanim) životnim tokovima, ova tranzicija će proći bezbolno i bez negativnih posledica. Važno je koliko se uspešno roditelj nosi sa izmenjenim okolnostima. Krizi prilagođavanja sklonije su osobe koje sebe vide isključivo u ulozi roditelja i kod kojih je biti roditelj glavna i jedina odrednica njihovog identiteta.
Nedostatak emocionalne bliskosti i doživljaj udaljenosti među partnerima može povećati osećaj praznine nakon odlaska dece. U tom slučaju, potrebno je restrukturisati bračne odnose, pronaći teme za razgovor, ponovo uspostaviti međusobnu povezanost, okrenuti se prijateljima i interesovanjima i kao najvažnije, pronaći zadovoljstvo i smisao u drugim izvorima identiteta.
Separaciona anksioznost kod dece i adolescenata – šta je i kako je prepoznati
Separaciona anksioznost (strah od odvajanja) je normalna razvojna pojava koja se obično javlja na uzrastu od oko 10 meseci i traje sve do ranog predškolskog doba. S druge strane, poremećaj separacione anksioznosti spada u anksiozne poremećaje i odnosi se na izražen strah od odvajanja od osoba kojima je dete privrženo (obično su to roditelji).
Ova deca ispoljavaju preteranu brigu za bezbednost i zdravlje osobe koju vole i strahuju da će se objekat privrženosti razboleti ili doživeti nesreću. Takođe, obično odbijaju da idu u školu, da ostanu ili da spavaju sami. Česta je pojava uznemirenosti, kao i fizičkih simptoma (mučnina, povraćanje, glavobolja, bolovi u stomaku, lupanje srca, grčevi i bolovi u mišićima) kada nastupa odvajanje ili kada postoji naznaka separacije. Moguća je i pojava noćnih mora čiji se sadržaj odnosi na odvajanje.
Kod starije dece poremećaj se obično manifestuje kroz telesne simptome koji ne moraju biti direktno povezani sa situacijama odvajanja od bliskih osoba. Adolescenti između 13 i 16 godina obično odbijaju da idu u školu, ispoljavaju somatske simptome, gubitak apetita i poremećaj spavanja. Starija deca mogu poricati postojanje separacione anksioznosti, međutim poremećaj se može manifestovati kroz ispoljavanje ograničene nezavisnosti u ponašanju i nedostatak želje da se napusti dom.
Znaci da je dete spremno za odvajanje
Može se pretpostaviti da je dete spremno za odvajanje od roditelja i osamostaljivanje ukoliko je:
- Prilagodljivo i fleksibilno
- Otvoreno za nova iskustva i pokazuje želju za učenjem i istraživanjem
- Marljivo, odgovorno i ima uspostavljene radne navike
- Sposobno za prevazilaženje izazova i prepreka
- Samopouzdano
Mnoga deca nemaju ove osobine (i nije razumno očekivati da ih svi na tom uzrastu imaju), što ne implicira da nisu sposobna da se uspešno snađu. Većina mladih stekne ove veštine tek nakon iskustva školovanja u inostranstvu!
S druge strane, neki su isuviše mladi i ne osećaju se spremno za samostalno suočavanje sa različitim teškoćama. Sasvim je u redu da neko na tom uzrastu nije pripremljen na potpuno preuzimanje odgovornosti i suočavanje sa slobodom izbora u skoro svim sferema života. Bez obzira na to koliko se dete oseća sigurno i spremno za odlazak u inostranstvo, priprema deteta mora biti integralni i neizostavni deo te tranzicije. Važno je predočiti detetu u šta se upušta, šta može da očekuje i sa kakvim izazovima se može susresti.
Sasvim je normalno i očekivano da mladi dožive čitav spektar različitih osećanja kao što su strah od nepoznatog, zabrinutost oko neizvesne budućnosti, tuga zbog odvajanja od porodice, ali i radost zbog otpočinjanja samostalnog života i otvaranja novih i uzbudljivih životnih poglavlja. Pretpostavka da će se eventualni postojeći problemi samim odlaskom u inostranstvo rešiti nije dobar motiv za ovakav izbor. Od suštinskog je značaja da ta odluka bude svesna i promišljena, jer se samo tako potencijalna kolebanja mogu svesti na minumum.
Šta dete dobija odlaskom na školovanje u inostranstvu
Istraživači sa nemačkog univerziteta Fridrih Šiler u Jeni sproveli su istraživanje prilikom koga je utvrđeno da su studenti sa iskustvom školovanja u inostranstvu pokazivali statistički značajno veće nivoe ekstraverzije (društvenost i socijabilnost), savesnosti (organizacija, planiranje i izvršavanje zadataka) i otvorenosti (intelektualna radoznalost) u poređenju sa kontrolnom grupom ispitanika koji nisu imali to iskustvo. Vodeći istraživač, Julia Zimmermann, objašnjava da su ovi studenti značajno profitirali kada je reč o razvoju ličnosti: postali su emocionalno strabilniji i otvoreniji ka novinama (open-mindedness).
Takođe, miks-metodsko istraživanje američkih i engleskih autora pokazalo je da iskustvo studija u inostranstvu ima uticaj na faktor emocionalne stabilnosti. Ovaj rezultat je potkrepljen podacima dobijenim tokom intervjua, pri čemu je utvrđeno da 77% ispitanika ima doživljaj većeg samopouzdanja i nezavisnosti nakon boravka u inostranstvu. Mnogi ispitanici su naveli kako se osećaju značajno sposobnije za suočavanje sa nepoznatim i izazovnim situacijama.
Školovanje u inostranstvu, bilo da se radi o završetku srednje škole ili započinjanju osnovnih studija, detetu daje jedinstvenu priliku da otkrije da li je sposobno da se brine o samom sebi. Pored toga, ovo iskustvo detetu pruža:
- Samopouzdanje, samopoštovanje i sigurnost pri donošenju odluka
- Priliku da nauči da se zauzme i izbori za sebe
- Priliku da otkrije svoje snage, sposobnosti, sklonosti, uverenja i interesovanja (da otkrije odgovor na pitanje „Ko sam i šta želim da postignem u životu?“)
- Sposobnost prevazilaženja problema i prilagođavanja različitim životnim situacijama
- Toleranciju i širinu u sagledavanju sveta oko sebe
- Sposobnost uspostavljanja i održavanja socijalnih kontakata
- Priliku za usavršavanje/učenje novog jezika, dalji akademski razvoj i poslovni uspeh
Za kraj…“Seti se da iza svakog deteta koje veruje u sebe stoji roditelj koji je prvi verovao u njega” – Matthew Jacobson