Ćao Ivane, mnogi su te upoznali kroz projekat Mokrin House, a sada vodiš Tačku Povratka. Šta je to u stvari?
Tačka povratka je novi most između srpskog društva i dijaspore, te je ideja je da radimo na spajanju ove dve strane iste medalje. Mi smo sa jedne strane informativni centar za sve naše ljude iz dijaspore koji razmišljaju o povratku ili o nekoj vrsti saradnje sa ljudima, kompanijama, institucijama ili inicijativama iz Srbije. Sa druge strane, mi radimo na razvoju programa koji povezuju naše ljude sa obe strane granice a sve po principu razmene znanja.
I sam si se obrazovao u inostranstvu, i zato ti je vođenje projekta Tačka Povratka došlo prirodno. Ali da krenemo od početka. Završio si srednju školu u Švajcarskoj. Kaži nam nešto više o tome?
U mojoj porodici je uvek postojala ideja da ako se ukaže prilika studiram u inostranstvu, međutim, ta prilika se ukazala puno ranije, već u srednjoj školi. Moja ideja je uvek bila da odem po znanje u inostranstvo ali sam već tada znao da želim da se vratim jednog dana u Srbiju. To iskustvo života i učenja u Švajcarskoj je sigurno moje najveće formativno iskustvo do sada.
Kada razgovaramo sa roditeljima naših studenata mnogi nisu spremni da puste svoju decu dok su maloletni da žive sami u inostranstvu. Da li si se ti plašio, s obzirom da si otišao veoma mlad i kako su to podneli tvoju roditelji?
Nisam se plašio odlaska ali mi je bilo baš teško, pogotovo prvih godinu dana. Trebalo mi je vremena da se priviknem i prilagodim na novi sistem, nove ljude, nov jezik – jedan celokupno nov kontekst. Iskreno, patio sam što sam se tako rano odvojio od svog društva i života u Novom Sadu, ali sam i tada nekako intuitivno znao da je to iskustvo neprocenljivo za mene. Sada kada mogu sa distance da sagledam šta sam tada sve prošao i naučio, te dane ne bih promenio ni za šta.
Majci je bilo teško ali nije to tada pokazivala, mislim da je ona morala puno više hrabrosti od mene da sakupi da bi me pustila da odem tako mlad sam u svet, ali objektivno nije bilo prevelikog razloga za brigu. Većina obrazovnih institucija u Švajcarskoj i ostatku zapadnog sveta su vrlo kvalitetne i brinu o studentima na visokom nivou.
Jedan od razloga zašto se neka deca i roditelji odluče na srednju školu u inostranstvu je da bi se što pre osamostalili i povezali sa drugim kulturama. Ti danas imaš puno prijatelja iz celog sveta. Da li postoji razlika u prijateljstvima iz srednje škola i u prijateljstvima sa studija (koje su takođe bile u inostranstvu)?
Iako je moja škola bila prepoznata kao kvalitetna, većinu vrednosti koje sam dobio od nje je upravo u toj prilici da sagledam svet kroz oči mojih prijatelja koji dolaze iz potpuno različitih kultura. Akademsko gradivo je svakako bilo bitno ali to celo iskustvo života sa ljudima iz celog sveta je ono što zapravo vredi puno više. Kada uporedim svoja prijateljstva iz srednje i sa fakulteta, svakako sam ostao prisniji sa ljudima iz srednje škole verovatno zbog toga što su ta poznanstva bila intenzivnija. Mislim da je to univerzalno iskustvo svih mojih prijatelja iz srednje škole jer je ta zajednica nastavila da živi u nekom digitalnom prostoru a relativni često se i okupljamo, dok to nije slučaj sa mojom fakultetom i prijateljima sa kojima sam više gradio individualne odnose.
A šta je sa osnovnim studijama? Odlučio si se za London. Zašto?
Želeo sam da neko vreme u svom životu provedem u jednoj globalno relevantnoj metropoli, a London je nekako bio najbliži mojim afinitetima. Pored toga, dopao mi se i program koji je moj fakultet nudio. Naime, da bih dobio diplomu sa EU Business School-a morao sam dva semestra da provedem i van Londona, studirajući drugom jeziku. U mom slučaju to je bila Španija, te sam 6 meseci živeo u Madridu, pa 6 meseci u Valensiji, studirajući na španskom. Taj vid izlaza iz komfor zone me je učio kako da se najbrže snađem u nekoj novoj sredini i u nekom novom kontekstu. Iskustva stečena tada mi služe i dan danas kada se okolnosti oko mene promene.
Tokom studija sigurno si razmišljao da li ostati u inostranstvu ili se vratiti u Srbiju. Ili si sve vreme znao šta ćeš?
Znao sam sve vreme da ću se nakon studija vratiti. Sveukupno sam proveo nekih 9 godina u inostranstvu i mislio sam da je vreme da se vratim. Jednostavno sam želeo da živim, radim i stvaram u društvu kom pripadam, gde se osećam kao da sam deo jedne zajednice.
U Srbiji si već nekoliko godina. Šta ti je bio najveći izazov u privatnom, a šta u poslovnom smislu?
U privatnom smislu, iznenadilo me je što mi je trebalo vremena da se uklopim u društvo. Postojala je jedna vrsta povratničkog kulturološkog šoka.
Najviše mi smeta negativan pristup koji preovladava svuda. U Srbiji se skoro uvek počinje iz neke negacije – „to ne može“, „nećeš uspeti“ „ne možeš bez veze“. To sve nije tačno.
Da su neke stvari kod nas teže nego u nekim drugim zemljama je neosporno ali nije nemoguće. Postoje stvari koje su kod nas neuporedivo jednostavnije kada se uporedi sa Švajcarskom ili Engleskom.
Sa poslovne strane, najveći izazov je da ostaneš globalno relevantan i globalno povezan. Srbija nažalost nije deo EU i nije deo jednog većeg tržišta i onda to ograničava mogućnosti. Srećom, sve veći razvoj Internet poslovanja polako te granice briše i rad iz Srbije na globalnom tržištu postaje sve prisutniji.
Za kraj, kako naši studenti i alumniji da se najlakše stupe u kontakt i saradnju sa Tačkom Povratka?
Najlakše je da nam pišu na info@tackapovratka.rs ili da nas zaprate na Instagramu ili Facebook-u. Mi takođe imamo i naš podkast koji je dostupan na većini platformi ali dominantno je gledan na našem Youtube kanalu. Pored tih kanala, mi direktno komuniciramo sa našom dijasporom preko naše Viber zajednice a vaši članovi mogu lako da joj se pridruže klikom na ovaj link.
Mi smo tu da saslušamo sve njihove ideje i predloge u vezi sa umrežavanjem Srbije i njene dijaspore. Takođe, tu smo da im rešimo sve nedoumice ili izazove vezane za povratak u Srbiju.
Ino Edukacija podržava projekat Tačka Povratka. Ukoliko su vam potrebne informacije o povratku u Srbiju slobodno kontaktirajte nas ili na kontakte iznad.