Intervju sa Natašom Lacković, PhD i predavačem na Lankaster Univerzitetu

Tags

, ,

NatasaDoktor nauka Nataša Lacković, koja trenutno predaje na Odseku za Istraživanje u obrazovanju na Lankaster Univerzitetu u Engleskoj, počela je svoje postdiplomsko obrazovanje u Londonu na svetski poznatom Institutu za Edukaciju, dobivši stipendiju preko programa Erasmus Mundus, nakon čega je dobila doktorsku stipendiju od Univerziteta u Notingemu, Engleska. Diplomirala je u Beogradu, na Filološkom fakultetu, smer engleski jezik i književnost.

Kreativna, zainteresovana za inovacije u nastavi, a naročito za istraživanje metoda zasnovanih na vizuelnim konceptima, naša mlada naučnica pronašla je svoje mesto pod suncem u Velikoj Britaniji, nakon puno godina vrednog truda i rada, upornosti i istraživanja. Zadovoljstvo nam je da je predstavimo mladima koji su zainteresovani za doškolovavanje van naše zemlje.

  • Kako si saznala za program Erasmus Mundus u ono vreme i kako si rešila da apliciraš? Da li si bila sigurna da želiš da odeš u inostranstvo? Tada (2007.) su primili samo dva post-diplomca iz regiona Zapadnog Balkana: ispričaj nam nešto više o tom iskustvu.

Za program sam saznala preko drugarice koja je u to vreme završavala magistarske studije u Velikoj Britaniji finansirane preko kompetetivne Chevening stipendije koju koordinira British Council u Beogradu. Ona mi je poslala link za Erasmum Mundus stipendije i za kurs za koji sam se prijavila: “International  MA in Lifelong Learning (MALLL): Policy and Management”, znajući da sam bila zainteresovana za master studije u Engleskoj vezane za edukaciju. Moj prvi savet svim zainteresovanima za studije u inostranstvu  bi bio da ne drže tu zainteresovanost samo za sebe nego da se potrude da za taj interest sazna što više ljudi i prijatelja, i da kontaktiraju relevantne osobe I raspitaju se o mogućnostima, bilo da su u pitanju osobe u inostranstvu ili u zemlji.

 Erasmus Mundus MALLL  je kolaborativni magisarski program između Londonskog Instituta za edukaciju (IOE, London), Danske katdre za edukaciju u Aarhus-u (DPU, Aarhus)  i  katedre za edukaciju u španskom gradu Bilbao na univerzitetu Deusto. U to vreme “Lifelong Learning” koncept (ucenje iliti obrazovanje kroz život , tokom celog zivota) je bio u punom zaletu kao relativno nov koncept tako da kazem, jako promovisan od strane Evropske Unije, a sada je već  pustio korene.

Kada sam se prijavljivala za konkurs, bila sam sasvim sigurna da želim da idem da nastavim školovanje u inostranstvu. Mislim da je ta odluka u skladu sa mojim karakterom. Moj stav je da čovek širi vidike ako putuje iIi  komunicira sa raznim kulturama I bukvalno živi u drugim kontekstima; oduvek sam se osećala više kao građanin sveta, kao što je govorio Sokrat, nego isključivo jedne sredine.

Erasmus Mundus aplikacije su jako komeptitivne: uglavnom jedan do dva studenta iz Zapadnog Balkana dobije stipendiju na jednom programu svake godine. Tačno je da su te godine stipendiju dobila dva kandidata iz regije.  Neretko se očekuje od aplikanata da imaju radnog ili volonterskog iskustva. Ja bih studentima i svim zainteresovanim za ovu stipendiju preporučila da imaju nekog relevantnog radnog iskustva ili bar volonterstva vezanog za željeni program. Ja sam u to vreme već  imala preko 5 godina relevantnog radnog iskustva (diplomirala sam 2002. godine)  i vodila sam kurseve za zaposlene u državnim institucijama i ministarstvima preko jedne privatne skole; na osnovu mog rada, imala sam preporuku uticajne osobe u okviru “Lifelong learning” edukacije u Srbiji. Mislim da su to iskustvo, preporuke i veoma jak esej i motivaciono pismo koji sam napisala bili kljucni za dobijanje stipendije.  Naravno, ne treba zanemariti ni izreku “bit na pravom mestu u pravo vreme”. Mada ja mislim da se pravo mesto i vreme stvori ako čovek zaista svom dušom želi nešto i radi na tome.

  • Koliko si zadovoljna programom koji nudi Erasmus Mundus? Da li je to bio prozor u svet?

To je zasigurno bio prozor u svet. Bilo je to jedno ogromno, dragoceno i nezaboravno iskustvo, nešto što ću pamtiti celog života. Prijatelji koje sam stekla na programu i preko programa iz celog sveta će uvek biti tu, mi ćemo uvek biti tu jedni za druge, kao porodica, to jednostavno znam jer smo proveli dve godine zajedno kroz akademske razgovore,  debate, druženje  i  zabavu,  pogotovo tokom boravka u Španiji. Tih šest meseci u Španiji je planirano baš sa fokusom na druženje i izgradnju internacionalne zajednice koja nastavlja kontakt i posle studija.

  • Koliko si dobila od mastera i kako je dalje tekao tvoj intelektualni razvoj?

Dobila sam puno, ako se takvo iskustvo moze izmeriti. To je bila jedna životna prekretnica i na ličnom i na intelektualnom nivou. Institut za edukaciju u Londonu koji je bio moja matična institucija za magistarske studije, bila sam bukvalno okružena svetski čuvenim akademicima, naučnicima iz raznih oblasti u edukaciji i lično sam imala prilike da radim sa vodećim akademicima u oblastima koje su postale moja glavna sfera interesovanja – ‘multimodalnost’ i pluralizam u učenju i shvatanju sveta i značaj dizajna u edukaciji (bilo pedagoškog dizajna, dizajna nastavnih sredstava ili dizajna samog prostora gde se odigravaju edukativne aktivnosti).

  • Koliko si imala prilike da stvarno naučiš? A koliko da putuješ, upoznaješ druge ljude?

Imala sam i još imam sjajnu priliku da naučim mnogo, učimo se dok smo živi. Predavači i biblioteke su pretstavljale jedno pravo bogatstvo. Zahvalna sam mentorki na jednom od mojih eseja koja mi je pomogla da usavršim akademsko pisanje, argumentaciju i reference u skladu sa visokim standardima fakulteta u Londonu. Korišćenje reference i citiranje  u esejima na magistarskim studijima po traženim standardima u Velikoj Britaniji je relativna novina našim studentima i ne samo našim, već i mnogim drugim.

Tokom magistarskog, a i tokom doktorkih studija imala sam prilike da putujem dosta, turistički, ali i na seminare (u Finsku, na Maltu, na Tajland, u Japan…) Sada nakog doktorskih studija i kao akademik na fakultetu putujem veoma često, to je prosto deo akademskog posla, jer napredak u nauci i širenje znanja ne dolazi preko individualaca već preko zajednice.

  • Šta zapravo znači “multimodalnost” u nastavi koju proučavaš i podučavaš? Koliko je vizuelno učenje bitno za savremenog čoveka? A koliko doživotno obrazovanje?

       Multimodalnost, u originalu “multimodality”, znači shvatiti svet i dolazak do znanja kao proces koji se odigrava kroz više modaliteta u komunikaciji. Dakle taj proces ne ide striktno i isključivo kroz jezik, iako je jezik svakako bitan, da ne kazem primaran,  već kroz razne “modalnosti” u komunikaciji kao što su vizuelne reprezentacije (preko fotorgrafija, ilustracija, slika do apstraktnih umetničkih formi), gestikulacija tela (posebno ruku i lica), razna senzorna iskustva i doživljaji sveta,  kao na primer dodir, zvuk i muzika. U školama deca su maltene primorana da se odvoje od takvih ekspresivnih modaliteta izražavanja kako se pomaraju više i više uz lestvicu školovanja sve do fakulteta, gde je vladavina jezika kao modaliteta još uvek neprikosnovena, a uloga ostalih modaliteta tek treba da bude objašnjena i usvojena.  Multimodalnost ukazuje na potrebu da treba spoznati kako spoj modaliteta podržava napredak znanja. Vizuelnu komunikaciju i učenje vidim kao jedan deo multimodalnosti u obrazovanju, kao deo te celine. Doživotno obrazovanje je bitno jer čovek nikada nije prestar da nauči nešto novo i održava vitalnost uma.

  • Da li te ispunjava rad u obrazovanju i rad sa studentima?

Da, svakako. Volim svoj posao: uvek je velika sreća kada mi neko od studenata kaže kako je neki razgovor, savet ili metodologija imao transformativni efekat. Moji pogledi na edukaciju i pedagogiju su progresivni, ponekad  čak i za Englesku (jedno od interesovanja u mom naučnom radu je spajanje umetničkih i humanističkih oblasti sa naučnim oblastima kao što su psihologija, medicina, fizika itd.; pošto naučni rad, pogotovo takve vrste, zahteva pomeranje granica trenutnog stanja stvari  ili status quo-a u edukaciji i pedagoškim metodama, naravno da ispunjava, ali zahteva dosta posvećenosti i rada.

  • Šta bi poručila mladim ljudima koji žele da nastave školovanje u inostranstvu?

Poručila bih da vredno rade na tom planu, i kao što sam već spomenula, da neguju želju i žar za takvim iskustvom i to mora da urodi plodom kad-tad, ali je jako bitno raditi na tome i odistinski od sveg srca želeti i verovati u to. Sa praktične strane, volonterstvo i poslovno iskustvo u sferi interesovanaja su od velike pomoći za dobijanje stipendija. Naravno da tu ima i sreće, po logici; na pravom mestu u pravo vreme, ali ja mislim da se to desi ako čovek radi na tome, pre ili kasnije.

  • Kako ohrabriti mlade ljude u Srbiji da i dalje veruju u obrazovanje?

Vera u obrazovanje ne sme zamreti. Ako mislite da nešto treba unaprediti, promeniti, onda je vredno to i uraditi. Ja mislim da treba uvek slediti svoje snove i imati humane ideale, vizije koje će doprineti  boljem sutra za sve ljude, to je ključ progresa ne samo individualnog progresa, već napretka društva i civilizacije.

Intervju vodila, Ana Todorović Radetić, vlasnica prevodilačke agencije Prevodioci.co.rs.

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.

Join 856 other followers