Dragi drugari,
Hvala što i dalje redovno pratite blog! Danas pokrećemo seriju predstavljanja master iskustva iz regiona! Za vas pišu ljudi iz Hrvatske, BiH, Makedonije i Crne Gore!
Počinjemo sa mojom prijateljicom iz Skoplja, perspektivnom pravnicom – Nataša Stamenkovik prenosi svoje utiske sa Oxforda! Uživajte!
POČETAK NA OXFORDU
Pre nego sto sam otišla da studiram na Univerzitetu u Oxfordu, mislila sam da je sve idealno. Međutim, i Oxford ima svoje i vrline i mane (pre svega administrativne) kao bilo koji univerzitet u svetu. Skoro svaki student na Oxfordu bar jednom padne u depresiju, zbog klime 🙂 novog načina života ili jednostavno nostalgije.
Što se studiranja tiče, studenti dobijaju mnoge privilegije i usluge na Oxford Univezitetu i njihov sistem funkcioniše gotovo savršeno. Svake godine Oxford završi oko 17 000 studenata i postoji 38 nezavisnih koledža gde studenti žive. Svaki koledž ima svog IT menadžera, bibliotekara, administratora, kuvara, Proctor (nesto kao Dekan), itd. Još za vreme prve dve (t.z. nulte) nedelje kada svi studenti stižu u grad I kada se useljavaju, upoznaju sa rasporedom, zgradama, otvaraju računi u banci organiziraju mnoge sajmove gde se banke, mobilni operatori, knjižare i druge UK kompanije predstavljaju svoje proizvode. Takođe ima mnogo sajmova karijere gde sve firme, biznisi, ambasade, univerziteti, NGO-i nude stipendije itd. Bukvalno vrbuju studente dok još uvek studiraju i angažuju ih za praksu u njihovih kancelarijama nakon što završe studije na Oxfordu. Neka mana Oxforda je što tamo rade i profesori koji ne znaju da prenose znanje i nisu dobri predavači, ali su najcenjeniji istraživači u svom polju pa su zato tu. Ipak, biti u prilici da slušaš njih ipak znači učiti od najboljih i to je ono što karakteriše Oxford – veliki broj uticajnih i poznatih profesora i predavača.
KAKO JE STUDIRATI NA OXFORDU?
Pristup ka studentima kao i pristup akademskom radu je sasvim različit u odnosu na naš region. Za razliku od Balkana gde je poimanje profesora kao božansko, na Oxfordu je student bog jer student plaća da bi dobio usluge. Tamo je moto: “Najbitnije je komunicirati i konsultovati se”. Komunikacija kao najbitnija aktivnost na Oxfordu i ne odnosi se samo na aspekt konsultacija u vezi sa materijalima i ispitims, nego uopšte na sve, kao i na psihičko stanja studenata, zbog velikog pritiska na studente.
Prvo što začudi je izuzetno drugačiji koledž sistem, jer je svaki student pre svega student koledža, pa tako kolege u istoj grupi nisu i studentu istog koledža. Bez obzira sto su koledži mesta gde master student samo žive, koledž daje primarnu edukaciju dodiplomaca. U saglasnosti sa tim, za svaku oblast studija su specijalizovani različiti koledž. Cenjenost diplome koju svaki dodiplomac dobije zavisi od toga na kom je koledžu studirao, jer za svaki predmet postoje više profesora koji predaju na koledžima. Samo najbolji kandidati se primaju na koledže gde predaju najcenjeniji profesori za svaku zasebnu oblast nauke. To znači da ako ste student dodiplomac na nekom od “najpoznatijih” koledža, učićete od najpoznatijih naučnika u Vašoj oblasti. Kao zaključak, bitnost koledža je dvostruka. Osim to što svaki koledž daje različitu “vrednost” diploma, ti poznati koledži su i jako bogati pa njihovi studenti dobijaju nešto više beneficija što načina života i troškova tiče. (na primer, u odnosu cene po obrocima na koledžu, tehničke beneficije kao besplatno štampanje itd.)
Drugo, postoji velika mešavina profila. Osim što tamo studiraju sve moguće nacije, postoje i studenti različite starosti. Na mojim master studijama prava upisuju se od 21-godišnjaka pa sve do poznatih eksperata koji su nekad stariji od 50 godina sa iskustvom od po 30-ak godina. Treće, na Oxfordu predaju Englezi, Juzno Afrikanci, Kanađani, Grci, pa čak ponekad i Srbi (najčešće kao visitor researchers ili guest lectures).
Drugačiji je i pristup materijalima i učenju. Pre Oxforda, radila sam kao demonstrator na Pravnom Fakultetu u Skoplju, i većina studenata je gledala samo kako da “lakše prođe”. Za studente na Oxfordu važi da se uvek dodatno trude, nalaze i analiziraju dodatni materijal, diskutuju sa profesorima, jer im je cilj da bolje razumeju neku teoriju kako bi potkrepili svoje mišljenje na datu temu. To je tako, jer za svaki članak koji napišu i za svako na ispitu, od studenata na Oxfordu se traži da daju svoji stav i da dokažu da su u pravu. Od njih se očekuje da za ispit spremaju (ne da UČE) ne samo osnovnu literaturu (koja je otprilike u iznosi oko 16000 strana za svaki ispit), nego i dodatnu literaturu koja je zadata kao informativna. Ipak, ne traži se kao kod nas znaš svaku fusnotu i svaki detalj, godinu, broj itd. te da mehanički prepričaš sta si naučio, t.j. memorisao; na Oxfordu se traži da kažeš šta ti misliš o pitanju na koje odgovaraš i da tvoj stav potkrepiš argumentima.
APLICIRANJE NA OXFORD I KEMBRIDŽ
Na univerzitetima u Engleskoj, pre svega na Oxfordu i Kembridžu, najbitniji je prosek sa prethodnih studija. To što dolazite sa nekog “nepoznatog” Univerziteta na Balkanu ne treba da vas spreči da aplicirate! Bolji ste kandidat sa višim prosekom sa nekog balkanskog univerziteta, nego sa nižim prosekom sa nekog “poznatijeg” Univerziteta. Ostali kriterijumi se gledaju tek nakon formiranja preliminarne lista kandidata na osnovu proseka i godina studiranja. Zato kandidati koji u vreme apliciranja na Oxford/Kembridž nisu završili studije dobijaju conditional offer sa uslovom završe studije do konkretnog datuma sa minimumom željenog proseka ocena (Npr. 9,00) Ukratko, moja poruka je da se ne bojite da aplicirate! I da budete odbijeni, morate ostati uporni. Niko sa Oxforda i Kembridža vas neće odbiti narednih godina samo zato što ste ranije bili odbijeni.
Za kraj, kada me neko pita “Kako je studirati na Oxfordu?” ja uvek sa osmehom kažem “Božanstveno”, iako mi je ponekad bilo teško. Ali vredelo je!
Pozdrav! Nataša Stamenkovik
Ukoliko Vas zanimaju studije u inostranstvu, pošaljite nam besplatan upit
